БРАНИМИР ЏАМИЋ - ЏАМА 

ЖИВОТ ИЗБЛИЗА

Ова прича је посвећена првом директору ново-изграђене Хладне Ваљаонице у жељезари Смедерево инжењеру Бранимиру Џамићу – Џами.

Рођен 20.03.1940. године у Београду, од оца Боривоја и мајке Танкосаве. Живео је и радио у Смедереву где је отац Боривоје, (железничар) добио службу још пре Другог светског рата. "Почековину" и "Врњачку Бању", одакле потиче породица Џамић, Бранимир је носио у срцу, а Смедерево доживљавао као свој град.

Битисање породице Џамић пратиле су ратне недаће и стална борба. Боривојев отаџ, Војислав Џамић био је учесник Балканских ратова, а иако је био рањен, то га није спречило да после кратког повратка породици од њих поново и заувек оде. По избијању Првог светског рата, након мобилизације, сви способни мушкарци отишли су за војском. Иако као трећепозивац и са рањеном ногом није морао, то је учинио и Џамин деда. Према сведочењу сељана са којима је био у борби, успео је да пређе Албанију и дође до Крфа, али не и да преживи, те тако завршава у Плавој гробници, овековеченој у песми Милутина Бојића. По завршетку Првог светског рата, постхумно је одликован Албанском споменицом.

На свог деду, Џама је био веома поносан и често је волео да прича о њему.

Ратне (не)прилике су пратиле и потомке овог храброг човека, па је и сам Џама још као беба могао да страда приликом експлозије 5. јуна 1941. године. Тог догађаја, Џама се сећао једино кроз причу свога оца коју је, за живота, испричао аутору књиге „Од оних који су остали“, др Славко Домазет.

„ ... Ја сам остао жив зато што сам био плачљив, па ме је који минут пре експлозије узела мајка из колевке. Када је грунула експлозија колевка је била пуна стакла јер је на њу пао прозор. А мој друг Предраг Ристић који је имао само две године, у том тренутку седео је у дворишту на ноши, али толико дуго да му се она 'залепила за гузу'. Са смехом се касније препричавала епизода са ношом. Од силине ваздушног удара Предраг је пролетео кроз двориште и пао на другом крају. Лежао је на грудима (и плакао) а ноша је 'чврсто стајала на старом месту'... “

Детињство и тинејџерске дане, Џама је волео да проводи са другарима играјући кликере по прашњавим улицама, док се зими игра „селила“ на Мајдан и санкање. Те ратне и послератне генерације нису имале много, нису ни тежиле ка томе али су имали једни друге.

Жарка и безбрижна лета обележила су купања на Ади уз мирис Дунава, тера и оног ситног пирита који се налазио свуда около и који остаје у ноздрвама целога живота. Онако препланули од сунца последњом дереглијом која их превози са једне обале на другу журили су да се среде, дотерају, да поједу нешто а онда неко у биоскоп, старији у “Гранд” на музику а млађи на корзо, где се парадирало од Пантазијевићеве апотеке до краја улице Маршала Тита. Биле су то златне године послератних генерација. Сви су имали исте шансе, само је требало изабрати опцију. Џама је изабрао своју. 

Увече када дођемо кући, седнемо за сто и пишемо дневник, уносимо сва запажања и појединости јер када дођемо у Смедерево свако мора да направи писмени звештај о томе шта је научио, био инжењер или радник…

...Постали смо, каже Џамић кроз општи смех, педантни као да смо Швабе…'

...Подвлаче да су веома лепо прмљени, другарски. Високог и речитог Марковића, машинац који делује као слика и прилика наше нове техничке интелигенције, а у Железари где ради већ 5 година треба по повратку да преузме оделење одржавања машина допуњује омањи и повученији Џамић, технолог, коме није више од 30, а постаће шеф Хладне ваљаонице. Са њима су још инжењери Душан Трајковић и Борислав Шаренац ...

...Уверени су да су научили оно што су хтели и знања са Одре пренеће на Дунав.“ закључује аутор овог текста.

„Политика“ од 19. Децембра 1971. године.

Технологија и опрема за прву фазу хладне ваљаонице је из Источне Немачке, Белгије и Западне Немачке, уз велики део домаће опреме и домаћих монтажних предузећа и фирми у периоду 1971-1974 год. За свој рад на првој фази изградње ваљаонице и сарадњу са фирмама из ДДР-а, Џамић добија признање и медаљу Демократске Републике Немачке, заједно са колегом Војом Докићем из Прогрес-Инвеста.

Инжењери у ДДР-У : Мија, Џама, Љуба, Бранко, Доба и Божа са нeмачким колегама,

поводом испитивања и пријема "Кварто ваљачког стана" на испитном столу

За постигнуте резултате на изградњи прве фазе Хладне ваљаонице, Џамић добија Орден рада са сребрним венцем тадашње СФРЈ.

Указ о одликовању СФРЈ

​

Колики је значај смедеревске Железаре говори и чињеница да су је посећивали и многи велики државници, како страни тако и домаћи, од Титових времена до данас.

Свечано пуштање у рад Хладне Ваљаонице 1974 год-

За изградњу друге фазе хладне ваљаонице изабрана је технологија и опрема компаније Дејви Леви из Велике Британије. Џамић је више пута боравио у Енглеској ради уговарања и потписивања уговора.

Нова железара у Радинцу, понос тадашње Југославије као једна од најмодернијих у Европи заокупља пажњу многих званичника који су били у посети нашој земљи.

Међу истакнутим званичницима била је и британска премијерка Маргарет Тачер, две године након завршетка и пуштанје у рад друге фазе Хладне ваљаонице, опремљене британском опремом "Davi Levi", чиме је и обележен завршетак радова на погону Хладне ваљаонице.

Премијерку је у Смедереву дочекало руководство фабрике на челу са генералним директором и председником општине.

О посети Челичне Лејди, а у очекивању посете Си Ђи Пинга јуна 2016. године подсетила нас је новинарка „Вечерњих Новости“  Јелена Илић, у разговору са Ивицом Стојићем и Драганом Џамићем, ево неких детаља из текста:

… "Прва жена премијер Велике Британије Маргарет Тачер посетила је Железару 25.09.1980. године"…

. . . "Дочекали су је Светислав Радивојевић – Цаце, генерални директор, Радош Гавриловић, председник општине, и мој стриц Бранимир Џамић, који је тада био директор Хладне ваљаонице – каже Драган Џамић". Стриц је са другим инжињерима 1978. године ишао у Шефилд у посету „Дејви Левију“ око куповине и уградње њихове опреме да би премијерка Тачер дошла две године касније…“

„Вечерње Новости“ од 12. Јуна 2016. године.

Премијерка у друштву генералног директора Светислава Радивојевића - Цацета 1980.

Док је био директор Хладне Валјаонице Џама је бројним радницима уручио решења о додели станова које је Железара градила за своје раднике. У тим становима и данас живе њихове породице. На функцији директора Хладне ваљаонице, Џамић остаје до 1988. године а онда прелази на место потпредседника пословног одбора Железаре, тачније на место директора за припрему производње. Све време обавља и друге неплаћене функције, те је као млад инжењер био председник синдиката Железаре у два мандата, касније делегат у СИЗ-у за науку и културу, делегат у републичком СИЗ-у за економске односе са иностранством као и члан Савеза инжењера металургије Југославије у тиму проф. др Боре Мишковића.

Већ нарушеног здравља свој радни век наставља у „Југометалу Београд“, са седиштем у Смедереву, као заменик директора за унутрашњи промет. У „Југометалу“ остаје до 1998. године а затим одлази у инвалидску пензију.

Пензионерске дане посвећује породици, пријатељима и свом хобију. У Смедереву и шире био је познат као пасионирани колекционар, филателиста и нумизматичар. Волео је свој град и људе у њему, а нарочито је волео недељна окупљања у некадашњем хотелу „Гранд“ у друштву старих Смедереваца, такође колекционара. Уз чашицу пред ручак, размењивали су дупликате, разне приче и сећања, од којих су неке забележене кроз књиге, већ поменутог аутора, др Славка Домазета.

Са задовољством је помагао Смедеревцима који су желели да од заборава сачувају свој град. Позајмљивао им је документа из личне колекције у виду публикација, писаних докумената, старих фотографија и разгледница Смедерева од најранијих дана које је успео да прикупи, као и своја сећања. У прилог чињеници да је многе ствари и многа дела отео од заборава и својим радом оставио снажан печат граду, нашао је своје место у лексикону „ЛИЧНОСТИ СМЕДЕРЕВА“ аутора Ивице Стојића из 2006-те године.

Тако је и сам постао део прошлости града Смедерева. Сав труд и оправданост овог лексикона аутор је врло мудро илустровао реченицом великог Лава Толстоја: „Људе не смемо ценити по звању и богатству, него по послу који раде. Што је тај посао кориснији тим више их треба поштовати!“

Џама је био свестран и дружељубљив човек, знао је да одвоји време како би одиграо понеку партију преферанса, да са својим другом Светом Корејцем оде на пецање или да у причи са Душком Бижићем заборави на време.