Смедерево, варош стара

 

        Данас је, нажалост, тешко наћи, осим у градској библиотеци, занимљиве и вредне публикације о старом Смедереву. Научним и публицистичким приступом у свом стваралаштву наши - смедеревски аутори, Леонтије Павловић и Славко Домазет, оставили су обиље вредних података о појединостима из историје Смедерева и живота наших предака. Писали су и други аутори, али у мањем обиму публиковања. Права је штета што се публикације о Смедереву поново не штампају и тако учине доступним младим генерацијама читалаца¹. С тим у вези, у причи Смедерево, варош стара, приређене су занимљивости из прошлости нашег града, са жељом да се времепловно дочара амбијент и пруже сазнања како се живело у минулом времену².

        Елем, ко би помислио да је данашње Смедерево прошло такав пут. Током протеклих векова због свог стратешког положаја десетак пута је мењало господаре, освајано, напуштано и паљено, поновно подизано. Шта је све овај град претрпео... Освајачи су пленили ретке уметничке и средњевековне драгоцености, нестала баштина расута је по архивима и музејима широм Европе. Смедеревску варош, утврђену на обали Дунава, Турци су дуго држали, а када нису, рушили су је. Исто и Аустријанци. Рушио је и Карађорђе опсаду турску у Тврђави (1805) топом са брда Мајдан и брда Манастиришта (Карађорђево брдо), да би ослободио Смедерево. Долазили су страни путописци да виде, проуче, опишу, скицирају скоро три деценије престоницу српских деспота Бранковића из 15. века, касније летњу резиденцију Обреновића и престоницу Карађорђа - чувени Каниц, Челебија, Бланки, Андерсен, од наших Панчић, Доситеј, нешто раније Вук Караџић и др.

        Године 1867. (април) Турци су предали Смедерево, последњу српску варош коју су држали. До тада, Смедерево је имало изглед оријенталне вароши, и по ношењу становништва и по изгледу кућа у духу балканске архитектуре са спратом и доксатима. На прозорима чатмара решетке, а уместо стакала хартије „пенџерлије“. Старији Турци и Срби поштовали су се, а деца њихова заједно се играла по улицама и трговима. После бомбардовања Београда, Турци који су држали дућане у чаршијама и имања у околини, отишли су (1863). Била је остала само војна посада у Тврђави.

        Али, није баш све било тако заостало под Турцима средином 19. века. Вратимо ли се у прошлост тридесетак година раније, пре него што су Турци предали кључеве​ Смедеревског града (Тврђава) Узун-Мирковићу у име књаза Михајла Обреновића, и заувек отпловили низ Дунав, видећемо да је у вароши било важних промена у друштвеном животу Смедереваца.

         Неминовни проток времена доноси и нове догађаје - лета 1841. отправљено је из Смедерева прво писмо. Тада је Вук Караџић последњи пут био у Смедереву и састао се са Антонијем Протићем (Ћир Антом). Убрзо, 1843, док су пошиљке још кочијом стизале, отворена је и пошта у Смедереву. Саобраћај се обавља фијакерима и дилижансом. Одмориште за смену коњских запрега и размену поште – „мензилхана“ је на пристаништу, још од кнеза Милоша. Ту ће бити до измештања 1859. због непријатног мириса на шеталишту крај Дунава. Главна чаршија била је на Дунаву и око велике пијаце - на месту данашњег трга код цркве, она је повезивала горњу и доњу чаршију.

      Читалиште Смедеревци оснивају 1846, а мало ће потрајати па почињу са радом и две основне школе, Горња („Маркићева школа код Горње ваге“) и Женска основна школа („Школа код Зеленог венца“) поред Мајдана (1850). Прилозима грађана и добротвора градња цркве - Саборног храма Светог Георгија у Смедереву брзо је текла (1850 – 1854), што није за чуђење, будући да је главни мајстор био Македонац Андреј Дамјанов. Црквену порту украсио је оградом од кованог гвожђа. Како је временом слабио положај Турске царевине у Срба, тако је талас промена стизао у варош, а Турци још утврђени у Граду (Тврђава), равнодушно ће гледати на сваки напредак.

        Слободна пловидба Дунавом (од 1856) појачала је саобраћај воденим путем, а прва депеша отпремљена је телеграфом пут Београда 1857, док ће се за Пожаревац чекати још две године. Отвара се и прва апотека, лета 1860. Средиште вароши је од пристаништа до великог пијаца, ту је груписано 17 кафана и 39 механа (1863), све је у главним чаршијама - занатске радње, разни локали и дућани. Болница је отворена 1866, на месту данашње Давидовићеве улице. Последњи турски одред коначно ће отпловити лађом низ Дунав 1867. Од тада се Смедерево још брже развија. Феликс Каниц је забележио да ће се у наредној деценији штошта изменити, уклониће се и турско насеље са џамијом. Варош је постепено губила оријентални изглед, ослобађала се паланачке заосталости. Поред привредно-економских, још живље се мењају друштвене прилике, нарочито у просвети, култури, уметности и спорту.

         Шестогодишњи Алкибијадес Нуша (после Бранислав Нушић) досељава се 1870, када је Смедерево посетио и Јосиф Панчић да проучава флору и фауну. Исте године изграђен је на Дунаву чувени хотел и ресторан Лаф (од Lowe – немачка реч: лав, али се тада претежно изговарао „лаф“). Већ следеће, 1871, почиње са радом Гимназија – Смедеревска реалчица, прве године са једним, а догодине са два разреда. За памћење је ова 1871. година, када се догодио и немили покушај атентата на кнеза Милана Обреновића у летњиковцу – Вили Обреновића. Бизарни покушај убиства није успео, иако је кнез пропао кроз престругане носеће даске пољског нужника. Историја је неумољива, бележи све, за Смедеревце је овај догађај био дуго за прећуткивање, а данас је ретка занимљивост.

 

У резиденцијалној Вили династије Обреновић, летњиковцу у Смедереву, књегиња Јулија, супруга кнеза Михајла Обреновића, у часовима доколице, осим јахања, играла је тенис и крикет.

 

        У хотелу Лаф (на углу улица Деспота Ђурђа и Немањине) одседа Ђура Јакшић, баш у време његовог страдања од намесничког режима, када га кажњавају, бију и као анархисту отпуштају из службе. Хотел је европски уређен, новине и јеловници на неколико језика, 50 соба на спрату, салон са скупим теписима, сала за приредбе, позориште, биоскоп, посебна кафана и летња башта са сводовима, трпезарија са одвојеном кујном, у дворишту локомобила на дрва за давање струје, садржаји за забаву и разоноду су билијар, картање, жива музика, зимски балови, скупне и окретне игре, пројекције филмова.

 

Бранислав Нушић (1864-1938), њижевник и сатиричар, управник позоришта, уредник Смедеревског гласника, дипломата, живео је у Смедереву, где је провео детињство и завршио основну школу и две године гимназијске реалчице. Док је учио прве разреде код малог Алкибијадеса зачела се опијајућа љубав према представама путујућих позоришта, играним у башти кафане „Зелени венац“ и „Џоџиној кафани“.

 

        Први млин за мељаву жита подићи ће се 1872. Реалка прераста у четвороразредну Нижу гимназију (1879). Трговци из Швајцарске, Француске и других земаља долазе у Смедерево и купују познате сорте смедеревских вина. Оснивају се Занатлијско певачко друштво Ђурађ Бранковић и Опште занатлијско радничко друштво за помоћ у болести, изнемоглости и смрти 1882. Те године смедеревска вина награђиваће се у Бордоу на Светској изложби. Због честих поплава у Смедереву доња варош је насипана жутом земљом и песком са Мајдана, који се простирао до почетка улице Анте Протића. До тада, куће су биле на нижој коти за 180 сантиметра. После две године градње, 1885. завршен је кеј од масивних блокова пешчаника.

        Иста година значајна је и за смедеревски спорт – „на дан 28. априла 1885. у гостионици хотела Лаф привремена управа овдашње Дружине гимнастичара одржала је главни скуп“ и основала прво спортско друштво у Смедеревском округу – Смедеревско друштво за гимнастику и борење.

              Следеће, 1886, пошао је и први воз пругом до Велике Плане, тада је почело и зидање нове зграде Окружног начелства - данашњег суда. Ово здање, у духу европског академизма, по пројекту познатог архитекте Александра Бугарског, и данас је једно од најлепших здања у Смедереву. Следеће, 1887. године основана је у Смедереву Стрељачка дружина.

 

Директор Гимназије Милош Давидовић извештава у гимназијском летопису да се у програму вежбања у школској настави изводи и пливање на Дунаву. Пливачки реквизити су бешике, тикве и конопац дужине 6м... (мај, 1887). Због ратних прилика, тада су ученици у средњим школама били у обавези да поред школских обавеза положе и регрутску обуку.

 

             Изградња суда је завршена за две године (1888). Тада је основана и читаоница. Ускоро ће и административна подела Краљевине Србије (1890), па ће спајањем београдског и смедеревског округа настати Подунавски округ са седиштем у Смедереву. У то време бриге Смедеревцима задавала је омражена филоксера - за само две године ова лозна болест уништила је смедеревско виногорје (1891).

 

Оснивају се културна и образовна друштва - Певачко Друштво Слога (1892), Женско друштво (1895), Коло Српских Сестара (1898), Позориште (1899), Друштво Књегиње Љубице (1900).

 

          Смедерево, на које се просто обрушавају воћњаци и зановљени виногради, постепено се као погранична варош шири и године 1895. има 1534 куће са 6876 становника. Крајем 19. века, са својим дунавским пристаништем и близином железничке станице, Смедерево постаје, поред Земуна, главно извозно место Србије и трговачки пункт у размени робе са Аустријом. Робу довлаче рабаџије и таљигаши, или приспева железницом, а одатле се товари у шлепове или лађе, па Савом и Дунавом даље отпрема. Оснива се Занатлијско-трговачка вечерња и недељно-празничка школа (1898).

             Прва поштанска разгледница шаље се из Смедерева у Требиње 1898. На разгледницама су мотиви Смедерева: црква, Тврђава поред Дунава, пристаниште или хотел Лаф. У првој години новог, 20. века, укида се Подунавски округ (1900) и поново дели на оне из којих је настао. Тада у престижном Лафу одседа чувени портретиста Влахо Буковац, да би у летњиковцу портретисао краљевски пар, госпођу Драгу Машин и краља Александра. У њему гостује по неко и од српске авангарде, доводи их повремено Бранислав Нушић који је заволео Смедерево, у коме ће уређивати Смедеревски гласник.

 

Управник београдског позоришта Бранислав Нушић, на захтев краља Александра Обреновића, у потпуној тајности приређује у краљевом винограду „Ивкову славу“, да би ова позоришна представа била велико пријатно изненађење за краљицу Драгу. О томе осим Величанства и Нушића, нису знале ни новине а ни глумци док се нису укрцали у лађу за Смедерево. Док је одскоро венчан краљевски пар био у дужој шетњи, подигнута је на веранди позорница од грађе купљене у граду и постављене су декорације и реквизите, „а мало затим глумци, маскирани по смедеревским хотелима, почеше стизалти су и скривати се по ађутантским собама“. После веселе представе за Обреновиће и госте, краљ упита Нушића да ли је задовољан, а он какав је иначе био духовит одговори: „Врло сам срећан што сам вам могао испунити жељу, али шта ћу сада с глумцима, када сте се и Ви умешали у режију, па наредили да им се да најбоље вино из вашег подрума, те су у четвртом чину били на правој правцатој слави“.

—Миливој Предић, Нушић у причама,
Смедерево, град престоница, 2004, 135-138.

 

         Крајем 1901. отворена је при пошти телефонска станица - сталном телефонском службом још само Београђани и Нишлије могу да се похвале, а месец дана касније прорадиће и телефонска линија ка Пожаревцу. Следеће, 1902. године, изграђена је још једна наочита зграда у Смедереву, на месту порушене кафане Код Златног грозда, касније ће је назвати Задужбина у којој ће бити и соколски дом. Испред Задужбине била је мала пијаца и чесма са живом водом. Велика сточна пијаца је на градском пољу, названом Калемегдан, у близини железничке станице. Ту је била општинска вага за мерење жита, звана Доња вага.

Задужбина добротвора Стеве Кузмановића Кршљанина

        Зграда основне школе (десно крило данашње Гимназије) сазидана је поводом 100-годишњице Првог српског устанка. Када се већ школе помињу, прва и најстарија основна школа у Смедереву отворена је још далеке 1806, преко пута Мајдана, на месту где су сада пошта и парк. Приватна женска гимназија отворена је 1906. године, радиће шест година до припајања Нижој четвороразредној гимназији. Професори и директори, које је Њ. В. краљ постављао Указом, осим што беху строги, имали су изузетан васпитни утицај на ученике, као и на друштвени живот Смедереваца (уметност, књижевност, спорт).

Нижа гимназија у Смедереву

         Ученици и наставници Гимназије заједно су у цркву ишли. Када је виноградарска берба у јеку, нису држана предавања. Св. Сава славио се 14. јануара (по старом календару): [...] „после службе Божје у школи се врши водосвећење и сечење славског колача док ђачки хор одговара на јектенија“. У програму прославе су говори, наступи ђачког хора, декламовања, а увече концерт и забаву приређује Управа фонда сиротних ученика смедеревских школа.

        Наставе у школи није било и када се у цркву ишло на примање „Светог причешћа“. Професорски савет Гимназије поклањао је велику пажњу дисциплини ученика, ђаци су кажњавани „због непристојних речи и неуљудног понашања пред ученицима млађег разреда“ чак и казном затвора (у посебној просторији школе). Како су се променила времена..! Излети и Ђурђевдански уранци су организовани до Ћириловца, Краљевог винограда, оближњих места, а екскурзије лађом до Кладова и Београда.

У вароши се 1907. године са Мајдана преноси вагонетима песак за насипање пристаништа, постављена је мала уска пруга дуж Карађорђеве улице која је тада била утрина. Већ следећа, 1908. година, памти се по првом аутомобилу у Смедереву.

        У Тврђави се повремено одржавају наступи смедеревских и гостујућих гимнастичара, али се као посебна атракција памти гостовање београдских гимнастичара из Соколског друштва „Душан Силни“ (соколски излет у Смедереву 26 септембра 1910), међу којима је и Сретен Станић – Цукић, победник у гимнастичком такмичењу у Софији на слету бугарског Јунака (јул 1910).

Тог летњег дана београдски предводник сокола Цукић завидним гимнастичким вештинама на справама и „вратоломним“ скоком мотком постао је миљеник смедеревске публике. Ускоро, биће и трећепласиран на Првом свесловенском и Шестом свесоколском слету у Прагу 1912. Смедеревци ће пратити његове резултате на такмичењима, али ће им као гром одјекнути тужна вест у новинама, да је погинуо у рату на Брегалници јуна 1913. против Бугара: [...] „Kакве ли животне ироније... пре погибије дружио се, такмичио се и побеђивао Бугаре на слетовима“...

             Мир вароши ремете ратна збивања - Царински, па Балкански ратови. Дана 29. децембра 1912. наставници и ученици Гимназије, наредбом Министарства просвете, присуствују помену погинулим борцима у Другом балканском рату.

                   Пред сам почетак рата, 1912. године у Лафу је основано, Соколско друштво Душан Силни. Скупштина је одржана у хотелу Лаф, када је друштво за гимнастику и борење реорганизовано и преименовано у соколско. Следеће, године 1913, гимнастичари ће приредити у Смедеревској тврђави соколски слет. Али, ова година се памти и по изузетном догађају од важности за смедеревску привреду - основан је САРТИД - Српско акционарско рударско топионичарско индустријско друштво - Стара железара на Дунаву, уз знатно учешће страног капитала. Геолошка испитивања почела су у пролеће 1914, али је у лето исте године избио рат и у САРТИДУ је све стало. Замро је рад и у другим друштвима.

                 У току Првог светског рата Смедеревски срез је изгубио више од трећине мушког живља. Одиграле су се две драматичне битке. Аустријска војска је у новембру 1914. потучена и одбачена са положаја на Карађорђевом брду и Годомину, али следеће године, после преласка Дунава и борби током искрцавања, Немци и Аустро-Угари заузели су Смедерево 11. октобра 1915. Пре битке, два и по дана немилосрдно су артиљеријом са леве обале Дунава (банатска страна) гађали град и Тврђаву у којој је био српски гарнизон (октобра 1915). У великим разарањима оштећена је црква, знатно је урушен срушен чувени Лаф и велики број кућа. У причи Трг обешених Румун Захарија Станку бележи своје утиске о посети Смедереву када је видео како су два војника, аустријски и немачки, подигла на тргу дрвена вешала и убрзо обесили два мушкарца, две жене и дечака. Приликом узмицања, потрчао је и налетео на потеру за грађанима и пуцњаву, пуком срећом спасла га је жена увукавши га у двориште споредне улице.

 

У јесен 1917. због диверзије композиције на прузи Смедерево–Београд, у којој је изгинуло много немачких војника и уништена муниција, Немци су, бесни, стрељали и вешали насумице, за пример, да би се светили и застрашили становништво.

 Црква је одолела артиљерији Фон Мекензена            

              После рата варош је споро обнављана. Средином 1921. из Решица је допремљена конструкција за прву халу САРТИДА, у њој је почела поправка железничких вагона. Први послови били су реконструкција моста у Нишу и изградња Савског моста у Београду. У САРТИДУ се велики број радника, уз постојећу Железничку радионицу, окупља и организује почетак деловања радничке партије и синдикалног покрета (1923). Било је то време отворених сукоба синдикалне омладине (СКОЈ у илегали) са Српском националном омладином („љотићевци“). Мир вароши нарушен је незапамћеном тучом у сали Задужбине између ове две струје.

             Исте године (1923) прве сијалице почеле су да осветљавају око 50 смедеревских домова. Наредних година електрика ће се споро уводити у вароши, а градски фењери још ће неко време осветљавати мрачне улице. Основаће се и Смедеревски спортски клуб Ђурађ Смедеревац, чији ће фудбалски клуб тренирати на Царини крај Дударе. Следеће, 1924. године Соколско друштво Смедерево обновило је рад, а на Ђурђевдан, 6. маја и Веслачко-пливачки клуб Смедерево. Овај празнични дан постао је слава и заштитник веслачког спорта у Смедереву. Ово је значајна година за смедеревски спорт основан је и Фудбалски клуб Сартид (1924).

             Те године у вароши прорадио је први ауто-такси „форд“. Такси станица била је преко пута цркве ка општинској згради, а фијакеристи су били и даље са друге стране цркве, од кафане Париз (други назив је Доларац), према данашњој згради СДК у Његошевој улици.

 

Аутобус 23-24
„Од новијег доба врши се путнички саобраћај из Смедерева за Београд и натраг аутобусом бр. 23-24, који пружа све удобности путницима. Велики број путника, који се возио овим Аутобусом, изражава се веома повољно о тачности, предусретљивости и општој пажњи према публици од стране г.г. браће Заболотњи сопственика тог Аутобуса, што је заиста вредно похвале. Полазак је свакодневно из Смедерева у 6 часова ујутру од Доцине кафане, а из Београда у 15 часова од кафане „Топола“, Александрова ул. Нашој публици топло препоручујемо вожњу овим аутобусом.“

—Глас Подунавља, бр. 12, 1928, 3.

 

              У САРТИДУ се добро ради, изграђен је погон ковачнице (1925). Исте године подигнута је основна школа на Царини, а следеће се почео градити Општински дом, који је завршен 1928. У овом, и данас репрезентативном здању (данашња зграда Подунавског округа) били су хотел, биоскоп Гранд (у биоскопу су држане и позоришне представе) и локали.

 

Нов биоскоп у Смедереву
„Кроз кратко време отвориће се у сали Општинског Дома најлепши и најелегантнији кино у нашој вароши. Нова управа набавила је апарат који ће давати много веће слике на платну него што је до сада било. Управа је закључила уговор са кином „Корзо“ из Београда за лиферовање најбољих филмова.“

—Глас Подунавља, 13. јануара, 1929, 3.

 

            Те, 1928. године, избио је масован двонедељни штрајк бравара који су подржали сви радници у САРТИДУ због незадовољства увођењем акордног система. Радници су тада радили 18-20 сати дневно и кажњавали се за сваку ситницу. Већ наредне године уследио је и штрајк радника на оправци локомотива у САРТИДУ, али није успео пошто је лоше организован.

 

Смедеревско вино одликовано у Паризу
„Прошлог месеца приређена је у Паризу велика интернационална изложба вина, ракије и коњака. На тој изложби београдски винарски трговац г. Рад Старчевић поред осталих врста вина изложио је и 'Смедеревку' и награђен је златном медаљом. Његов успех је не само успех и нашег Смедерева већ и целе наше земље“.

—Глас Подунавља, 13 јануара, 1929, 2 и 3.

            Почетком 1929. године била је незапамћена оштра зима. И данас се о њој прича, преко залеђеног Дунава ишло се на ковинску обалу саоницама и запрегама, а сиротиња пешице у Аду по дрва за огрев.

 

           Почетком тридесетих година прошлог века, када је Смедерево имало око 12.000 становника, Смедеревци се купају на плажи код веслачког клуба и код Тврђаве, а пуковник Светозар Пауновић држи приватно Дунавско купатило (отворен базен између Силоса и Веслачког клуба, наспрам Соларе), касније и код прве куле Тврђаве (од 1931. до 1937). Купатило је имало кабине и одвојен мушки од женског дела, услуга за купање, сапун, пешкир и купаћи костим се наплаћивала.

 

Топло купатило

„У Дому Народног Здравља у Смедереву отпочело је рад купатило (тушеви). Цена купању је за грађане 2, 3, и 4 дин. тј. према употреби сапуна и дамског веша. Грађанство се може купати у ове дане: уторак, четвртак и суботу. У остале дане се купају ђаци“.

—Глас Подунавља, 5 јуна, 1932, 3.

 

           Средишта мањих културних, добротворних и забавних окупљања биле су кафане и хотели, којих је у то време било на десетине.

 

Забавно вече

„Удружени музиканти горњег краја Смедерева приређују на други дан Божића своју забаву са врло интересантним програмом. Међу осталим тачкама изводиће се и шаљиви комад из циганског живота: Венчање око врбе. Забава ће бити у „Народној гостионици“. Почетак у 8 часова; одело „како ко има!!“

—Глас Подунавља, 7 јануар, 1932, 6.

 

Одбор госпођа за ђачку трпезу

„Данас у недељу одржаће седницу Одбор госпођа за помагање ђачке трпезе. На дневном реду биће договор за припремање зимнице за трпезу“.

— Глас Подунавља, 4. септембар, 1932, 3.

 

Хотел „Јадран“

„Данас у недељу Г. Жика Тирнанић кафеџија освештаће свој нови хотел „ Јадран“ код жел. станице. По свршеном освећењу гостима ће бити приређена богата закуска. Сретно му славље“.

—Глас Подунавља, 16 октобар, 1932, 3.

 

          Од забава популарни су „кермеси“ - игранке под ведрим небом. Приређивали су се у великом парку испред Зграде суда у време топлих дана, а у зимском периоду у соколани. Трајали би до дубоко у ноћ. Смедеревци су могли да гледају „последње“ тон-филмске хитове у три градска биоскопа: Српски краљ, Зелени венац и Гранд, а повремено су пуштане филмске пројекције и у соколани.

 

Биоскоп „Зелени венац“

"Преријски разбојник ковбој драма у 5 чина и шала у 2 чина. Субота и недеља 8 1/2 ч. Вече. Недељом дневна представа у 4 по подне. За први и други дан Божића биће одличан нов програм".

— Глас Подунавља, 6. јануара, 1929, 4.

 

"Биоскоп "Зелени Венац" приказује филм „Приче из спаваће собе“. У главној улози Морис Шевалије. Морис Шевалије понова очарава својим шармом и песмама. - Пикантни доживљаји у спаваћим собама – До сада невиђено на филму".

—Дунавски гласник, 12. мај 1934, 2.

 

           Тих година често се приређују посела, забавни програми слободних уметника, разна забавна такмичења различитих бранши, весеља, дансинг окупљања.

Ново! – Сензација – Ново!

„Артистичка трупа „Вернер“ даје свако вече програм. У програму су балети, гимнастика, акробатика, плес скечева, мађионичари, факири и тако даље. Свира одлична нова дамен-капела. Улаз бесплатан. Хотел „Јадран“.

—Дунавски гласник, 5. маја 1934, 6.

 

„Вечерас сви код „Јадрана“ где ћете видети чувену каучук даму г-цу Ету. Улаз бесплатан, почетак у 9 час. у вече. После програма дансинг“.

—Дунавски гласник, 5. маја 1934, 6.

 

            Марта 1934. године у Смедереву и Ковину почео је да излази Дунавски Гласник, лист за културна, просветна и друшвена питања Дунавске бановине. На насловној страни сваког издања је изрека Џона Стјуарта Мила:

„Злу се најбоље нађе лека ако се о њему расправља јавно“.

 

          Јуна 1934. француски министар иностраних послова Луј Барту пролазио је бечком лађом поред Смедерева враћајући се из Букурешта. „Смедеревци су изашли на пристаниште да поздраве врсног сина наше савезнице Француске“. Међу њима су биле и младе Смедеревке у народној ношњи и соколски вежбачи у својим униформама. По повратку, пошто је волео и ценио српски народ, Барту је основао Фонд који ће сваке године школовати два сиромашна свршена српска матуранта у Француској. Године 1936. избор је пао и на два смедеревска матуранта. Барту је 1934. године био у пратњи краља Александра у Марсеју, када је извршен атентат и убијен српски краљ.

          После десетогодишњице рада Веслачко-пливачког клуба „Смедерево“, због финансијских проблема, клуб се дели на ВК „Смедерево“ и ВК „Сартид“ (1934). Година 1934. памти се по рекордном роду, извезена су 142 вагона грожђа и 4 вагона шљива на европске пијаце - у Минхен, Дрезден, Бреславу, Есен, Варшаву, Катовице, Праг, Беч... САРТИД још не ради пуним капацитетом, тако је од оснивања, а 1932. године пословао је с губитком. Зато акционари подижу и ваљаоницу лима. Од 1937. године САРТИД се боље развија, после преговора и удруживања са Бриселским акционарским друштвом који је власник бакарних рудника и Мајданпека. Подиже се Сименс-Мартинова пећ капацитета 20 тона и до почетка рата САРТИД ће имати стабилан пласман на тржишту.

          У Смедереву је било пет ископаних артерских бунара (1936), а касније је ископано још пет, који су обиловали здравом пијаћом водом. Читава варош снабдевала се „меком живом водом“ спроведеном са дубина од 150 до 333 метара. Воду са чесми разносиле су водоноше по кућама, али и чувено магаре са саком без пратиоца. Ово магаре подсећа на две посебне приче о животињама које су током свог дугог века служиле старим Смедеревцима, а они их увек помену када се присећају старих дана. То магаре стигло је у Смедерево после Првог светског рата – са Солунског фронта и разносило је воду до 1938. године. Магаре „Мики“ само је прилазило чесми, окрене главу да види да ли је добро поставило саку – и чека да се она напуни. Сваког јутра магаре је разносило воду од стана до стана да би се узеле по две кофе воде, онда одвози саку (буре на двоколици) пред болничку кухињу, вешерај и друга места где је било потребе“, сећао се један лекар. Мики је „пензионисан“ када је почела са радом нова – данашња болница. У прво време пуштено магаре је пасло траву и играло се са децом у болничком дворишту, а када су почетком рата почела бомбардовања и бежанија, нестало је нетрагом. Причало се после да је виђено у неком селу. А Смедеревци су још дуго очекивали да се појави и обрадује их, ослушкивали су да чују његово њакање, јер се тако некада јављало да је ту.

            Тада је била и омиљена кобила „Цојка“, раније ослепела од експлозије. Стари фијакериста чика Божа сећао се: „Цојка ми је увек присутна у сећању. Колико пута смо ишли фијакером у свадбу, возили смо младу и младожењу. Кад се изводи, млади запалиду сламу, да остану чини. Кроз ватру је морало да се прође. Цојка ослепела, а осећала је моју руку и лепо би прошла! Кад би чула музику, почињала би да цупка! Била је као члан породице“.

          Промене сустижу јадна другу, све је мање регистрованих двопрежних фијакера, нема ни старих фијакериста да са коњима својим деле летње жеге и гутају прашину или трпе зимске мразеве спремно чекајући муштерију да се крене на пут. Све је мање старих занимања: таљигаша, рабаџија, колара, ћурчија, салепџија, бозаџија, терзија, мумџија (сапунџија), сакаџија, мезелукџија, млекаџија, качара, бачвара, бојаџија, ћерамиџија и др. који су задовољавали потребе становништва. А колико су занати били развијени некада, говори податак да је 1922. године било 7 кожухарских и 22 опанчарске радње.

            Гради се у вароши, све је мање слободних пољанчета, а било их је на све стране, где су деца играла разне игре: попик и клис, па кликере, врдалице, торе, робове, ајдуке и жандаре (касније Немце и партизне)...

            Да не буде све идилично, прича о старој вароши завршиће се освртом на ратна збивања која никада Смедерево током своје бурне историје нису заобилазила. Смедеревска варош са тешко освојивим средњовековним утврђењем била је често поприште крвавих борби, полигон за рушење и страхоте. Памте Смедеревци, као и Тврђава, тај неми стамени сведок који се свачега натрпео, како су Ђурађ и Јерина на капији Тврђаве дочекали своја два, од турске руке ослепела сина, и тугу Ђурађову од које му је срце препукло. Некако су се временом лечиле ране од ужаса и страдања, брисале непријатне успомене, али Смедеревци и не сањају да предстоје далеко већа и разорнија рушења њихове вароши и живота њихових најмилијих.

           Почело је немачким штукама 1941, шестоаприлским бомбардовањем и брзом окупацијом, али то је само најава за несрећу несагледивих размера. Да ли је била случајност да, баш на пазарни дан, страховита Петојунска експлозија складиштене муниције у Тврђави збрише у једном трену око 1500 живота и око 2500 рани и осакати, а центар вароши скоро сравни са земљом (око броја жртава и оштећених објеката различите су процене, по појединим ауторима ови подаци су и двоструко већи, прим. аут). Одолели су црква, Суд, Гранд, Задужбина, хотел Јадран... У неколико тренутака проломио се језиви прасак, бљеснула је светлост, настало је помрачење, ваздушни ковитлац попут урагана носио је, подизао, превртао крцате вагоне, бацао људска тела, животиње, рушио кровове, засипао стаклом, камењем, земљом. Камење са древних Ђурђевих кула сручило се на купаче. Десило се у трену, а потом се данима крчило по рушевинама, ширио задах трулежи спаљених тела незнаних пострадалих несрећника и животиња.  Уследиле су и нове детонације...

Смедерево у рушевинама, после експлозије, 5. јун 1941.

          Ни следеће три и по године није било лако. Гладовање, оштре зиме, страх и неизвесност. Дунав носи лешеве закланих, одмазде окупатора. Трупе Вермахта марширају кроз град. Савезнички авиони бацају у Дунав пливајуће бомбе, честе су хаварије бродова, налећу на мине, немачки миноловци чисте реку. Љотићева обнова града... Ни после није било боље. Сукоби партизана са Љотићевим добровољцима. Савезници бомбардују Смедерево, на захтев Титовог Врховног штаба (јун-септембар 1944). У три наврата 355 англо-америчких бомбардера засипају град са преко 730 тона бомби. Руше тек скрпљене домове, институције, путеве, рафинерије, пристаниште, све осим САРТИДА. Народ бежи у околна села, гневан и збуњен, гине од савезника. Гине и од „наших“, на Језави, стрељају ноћу. Црвена армија надире ка Београду...

1        За причу Смедерево, варош стара, поред поменутих извора Леонтија Павловића и Славка Домазета, коришћени су извори и Љубомира Петровића, Живорада Миновића, Александра Станојевића, Милорада Милановића, Мирослава Станковића Бабца, Славка Пешића, Јовице Тишме, Драгана Мрдаковића и Татјане Лазаревић-Милошевић, као и локални листови Глас Подунавља и Подунавски гласник и летописи из Извештаја Смедеревске гимназије.

2        Прича Смедерево, варош стара преузета је из монографске публикације В. Вукашиновић, Соколство у Смедереву, 101 година соколства и 128 година гимнастике (1885–2013), 2013. У овом тексту има незнатних промена у стилизацији и приказу података.